Troškovi koji se ne priznaju u poreskom bilansu
TROŠKOVI KOJI SE U POTPUNOSTI NE PRIZNAJU U PORESKOM BILANSU (deo II)
Govorili smo da Zakon o porezu na dobit utvrđuje šta se tačno prizaje u poreskom bilansu od raskoda koji su iskazani u računovostvenim izveštajima, tačnije u bilansu uspeha. Odredbe Zakona o porezu na dobitse odnose ne samo na privredne subjekte već i na preduzetnike koji vode poslovne knjige po principu dvojnog knjigovodstva, što zanači da se odredbe u članu 7a Zakona odnose i na poreske bilanse i za pravna lica PB1 i za preduzetnike koji podnose poreski bilans na obrascu PB2.
Troškovi koji se ne priznaju u poreskom bilansu uvećavaju oporezivu dobit iskazanu u bilansu uspeha.
Toškovi koji se u potpunosti ne priznaju u poreskom bilansu su:
– troškovi koji se ne mogu dokumentovati;
– ispravke vrednosti pojedinačnih potraživanja od lica kome se istovremeno duguje, do iznosa obaveze prema tom licu;
– pokloni i prilozi dati političkim organizacijama;
– pokloni čiji je primalac povezano lice iz člana 59. Zakona;
– kamate zbog neblagovremeno plaćenih poreza, doprinosa i drugih javnih dažbina;
– troškovi postupka prinudne naplate poreza i drugih dugovanja, troškovi poreskoprekršajnog postupka i drugih prekršajnih postupaka koji se vode pred nadležnim organom;
– novčane kazne koje izriče nadležni organ, ugovorne kazne i penali;
– zatezne kamate između povezanih lica;
– troškovi koji nisu nastali u svrhu obavljanja poslovne delatnosti, ako Zakonom nije drugačije uređeno.
Troškovi koji se ne mogu dokumentovati
Kako stoji u Zakonu o računovodstvu verodostajnim dokumentom se smatra pisani ili elektronski zapis o nastaloj poslovnoj promeni, koja obuhvata sve podatke potrebne za knjiženje u poslovnim knjigama tako da se iz računovodstvene isprave nedvosmisleno može saznati osnov, vrsta i sadržaj poslovne promene.
Verodostojnom računovodstvenom ispravom ne smatra se samo račun, već i bilo koji drugi dokument koji sadrži sve potrebne podatke (to može biti ugovor, dokument o obračunu PDV ili bilo koji drugi dokument koji sadrži potrebne podatke za knjiženje).
Da bi se neki rashod stvarno bio priznao kao trošak poslovanja, pored verodstojnog dokumenta: računa, ugovora, neophodno je da postoji i druga prateća dokumentacija koja potvrđuje da se stvarno poslovna promena i dogodila.
Vrlo često se u praksi susrećemo u prometu robe sa nedostatkom dokumentacije koja će zaista potvrditi da je robu neko izdao, transportovao, ocarinio, zaprimio u magacin, prebacio iz jednog u drugi magacin, u maloprodaju, veleprodaju i sl. sve ovo su tokovi robe koje mora pratiti dokumentacija. Isto se odnosi i na usluge, naročite usluge koje obavljaju preduzetnici koji se oporezuju paušalno ili kod tzv. management free računa koje matična firma ispostavlja povezanom pravnom licu. Poreski organima se često potrkepljuju računi za ovakve usluge i medjusobnom korespondencijom u realnom vremenu, planovi, nacrti, skice i sl., nedeljnim izveštajima u kojima se vidi rad angažovanih lica i sl. Preciznije rečeno sve ono čime se i što može da posluži kao dokaz da je došlo do konkretnog pružanja usluge, saveta, konsaltinga i sl.
Ukoliko ovakvi računi nisu potkrepljeni dokumentacijom kojom se nedvosmisleno potvrđuje da je preduzeće puržilo konkretnu uslugu, poreske vlasti ovo najčešće osporavaju ovako iskazane troškove i nalažu poreskom obvezniku da se taj trošak isključi iz priznatih i uključi u nepriznate troškove čine se povećava poreska osnovica i nastaje veća obaveza na ime poreza na dobit.
Situacija je ista i kada je reč o računima paušalno oporezivih preduzetnika, gde nije navedena i opisana konkretna usluga koja je pružena nego najčešće napisano savetovanje, konsultacija i sl. Kada paušalac ispostavlja račun, potrebno je bude tačno navedeno koju vrstu usluge je pružio. Na primer: ako stoji izrada studija o transfernim cenama – onda tu uslugu prati i studija. Posebno treba voditi računa da usluga koju je pruižio paušalacda ona bude iz domena usluga za koju je registrovan u APR. Činjenica je da brojne usluge mogu da se pružaju, a da nisu registrovane u APR kao pretežna delatnost. Ne mora da bude pretežna delatnost, ali onda sa sajta tog preduzetnika može da se proveri kojim poslovima se bavi i koje vrste usluga pruža.
Manjak dobara često može da se tumači na različite načine. Postoji Pravilnik kojim su propisane količine koje se prizanaju po osnvu rastura, kala i loma. Takođe, manjak se priznaje ukoliko je nastao usled krađe ili više sile. U tom slučaju treba da postoji verodostojna dokumentacija nadležnog organa.
Ako obveznik ne može da dokumentuje po kom osnovu je nastao manjak dobara, takav rashod smatraće se nedokumentovanim i neće se priznati u poreskom bilansu obveznika. Manjak dobara često je posledica uzimanja iz imovine za lične potrebe vlasnika, takav rashod ne može biti priznat u poreskom bilansu, jer nije nastao u vezi sa poslovanjem obveznika, već u vezi sa ličnim potrebama vlasnika. Ovakvo uzimanje treba evidentira na računu – Lična primanja poslodavca. Ukoliko je uzimanje dobara od strane vlasnika evidentirao kao rashod u poslovnim knjigama, taj rashod se svakako ne priznaje u poreskom bilansu.
U slučajevima kada je vlasnik društva u isto vreme i u radnom odnosu u društvu poreski inspektori manjak dobara tretiraju kao zaradu zaposlenog. Šta to u praksi znači. Na utvrđeni manjak propisuje se obaveza plaćanja poreza i doprinosa na zarade. Takođe manjak koji je iskazan kao rashod ne priznaje se u poreskom bilansu.
Međutim, ako se manjak proglašava zaradom zaposlenog, u tom slučaju je to onda trošak zarade, a ne trošak koji se evidentira kao manjak, pa ne postoji osnov da se taj rashod ne prizna u poreskom bilansu. Kada se manjak proglasi zaradom zaposlenog (a ne uzimanjem iz imovine vlasnika) na zaradu se obračunavaju i porez i doprinosi, dok se po osnovu uzimanja iz imovine plaća samo porez. Ako se manjak tretira kao zarada tretira kao trošak zarade i priznaje u poreskom bilansu, saglasno članu 9. stav 1. Zakona.
Ukoliko postoje rashodi koji ne mogu da se dokumentuje u skladu sa prethodnim objašnjenjima, iznos tog rashoda najbolje je iskazati na rednom broju 6. Obrasca PB1, i na taj način prevazići dodatne komplikacije i objašnjenja.
Rashod po osnovu ispravke vrednosti potraživanja od lica kome se istovremeno duguje
Odredbom člana 7a tačka 2) Zakona propisano je da se na teret rashoda ne priznaju ispravke vrednosti pojedinačnih potraživanja od lica kome se istovremeno duguje, do iznosa obaveze prema tom licu. Isto pravilo važi i za otpis potraživanja, budući da je članom 16. Zakona propisano da se rashod po osnovu otpisa potraživanja priznaje u poreskom bilansu, pod propisanim uslovima, osim potraživanja iz člana 7a tačka 2) Zakona. Drugim rečima, i kada su ispunjeni uslovi za priznavanje rashoda po osnovu (direktnog) otpisa potraživanja u skladu sa članom 16. Zakona, taj rashod neće biti priznat ukoliko obveznik ima dug prema istom licu, do iznosa tog duga.
Pokloni dati političkim organizacijama
Pokloni dati političkim strankama ne priznaju se na teret rashoda u poreskom bilansu u celosti. Oni u punom iznosu uvećavaju oprezivu dobit.
Poklon čiji je primalac povezano lice
Odrdbe čana Zakona o porezu da na dobit propisano je da se na teret rashoda ne priznaju izdaci za poklone čiji je primalac povezano lice. Ovakav tropak direktno upiče na povećanje oporezive dobiti. Obeznici koji su u toku godine imali davanja svojim povezanim licima u vidu poklon putovanja ili nekih predmetnih poklona ova davanja se ne uključuju u studiju o transfernim cenama vec celokupan iznos povećava poresku osnovicu.
