Porez na dobit pravnih lica u Srbiji 

Praksa nam često govori da postoji popriličan broj privrednika, i to naročito onih koji su na samom početku svog poslovanja, prilično površno shvataju pojam dobiti kao sredstva koja im na kraju poslovne godine ostaju na poslovnom računu. Postoji i grupa onih privrednika koji dobit poistovećuju sa zaradom na nekoj poslovnoj aktivnosti. Dobit je pozitivan poslovni rezultat. Dobit je ekonomska kategorija kojom se označava pozitivan godišnji rezultat između ukupnih prihoda i ukupnih troškova. Gubitak je ekonomska kategorija kojom se označava negativan godisnji rezultat između ukupnih prihoda i ukupnih troškova.

Dobit je oporeziva kategorija, stopa kojom se dobit oporezuje određuju poreske vlasti svake zemlje u skladu sa razvojnom ekonomskom politikom. U Srbiji je trenutno umerena i jedinstvena stopa od 15% poreza na dobit, kojom se opravdava argument da se Srbija okreće u pravcu koji vodi tome da  postane konkurentna investiciona destinacija.

Porez na dobit pravnih lica u Srbiji se utvrđuje samooporezivanjem od strane samog poreskog obveznika i to usklađivanjem računovodstvene dobiti iskazane u finansijskim izveštajima prpremljenim u skladu sa Pravilnikom MF ili u skladu sa MSFI sa nepriznatim troškovima i neoporezivanim prihodima. Ovo ukazuje da visina oporezive dobiti iskazana poreskom bilansu bilansu moze  biti jednaka, manja ili veća od dobiti iz bilansa uspeha.

Zakon o porezu na dobit propisuje koji se troškovi iskazani u finansijskim izveštajima priznaju, koji se ne priznaju ili priznaju u procentualnom iznosu. Troškovi koji nisu priznati uvećavaju poresku osnovicu.

Zakon o porezu na dobit troškove koji su priznati u bilansu uspeha razvrstava u pet kategorija i to su:

• rashodi koji se ne priznaju u poreskom bilansu u celosti;
• rashodi koji se u poreskom bilansu priznaju u ograničenom iznosu, uz ispunjenje propisanih uslova (izdvajanja za humanitarne, zdravstvene, obrazovne i ostale propisane namene, članarine i reprezentacija);
• rashodi koji se priznaju u skladu sa načinom i uslovima propisanim Zakonom (rashodi po osnovu pojedinih primanja zaposlenih, rashodi po osnovu otpremnina, amortizacija osnovnih sredstava, rashodi po osnovu otpisa i ispravke vrednosti potraživanja, rashodi po osnovu obezvređenja imovine, rashodi po osnovu javnih dažbina, rashodi po osnovu dugoročnih rezervisanja);
• prihodi i rashodi po osnovu prodaje stalne imovine navedene u članu 27. Zakona (utvrđivanje poreskih kapitalnih dobitaka i gubitaka);
• prihodi i rashodi nastali u transakcijama sa povezanim licima, koji se priznaju do iznosa koji je u skladu sa principom „van dohvata ruke“.

Zakonodavac vrlo precizno zalazi u troškovnu politiku svakog privrednog subjektra utvrđujući šta se smatra poreski priznatim rashodom a šta ne čime jasno dovodo do razlike izmedju dobiti iskazane u računovodstvenim izveštajima i one koja će biti oporeziva. Tema je obimna i interesantna pa ćemo se i u nastavku „blogovanja“ baviti njome.