Rekreacija zaposlenih na radnom mestu i organizovana kolektivna rekreacija

Sve veći broj poslodavaca prepoznaje značaj ulaganja u dobrobit zaposlenih kroz sportske i rekreativne aktivnosti. Takve mere više se ne posmatraju kao nepotreban trošak ili luksuz, već kao ulaganje u zdravlje zaposlenih, njihovu motivaciju i zadovoljstvo na radu. Pored pozitivnog uticaja na psihofizičko stanje zaposlenih, ovakve aktivnosti doprinose jačanju timskog duha, većoj lojalnosti kompaniji i smanjenju fluktuacije radne snage, što se dugoročno odražava i na uspešnije poslovanje.

Iako zakon ne obavezuje poslodavce da organizuju rekreaciju zaposlenih, oni to mogu učiniti kroz interne pravilnike, druge opšte akte ili ugovore o radu, budući da se na taj način zaposlenima obezbeđuju povoljniji uslovi od zakonom propisanog minimuma.

U praksi se rekreacija zaposlenih najčešće organizuje na dva načina. Prvi podrazumeva stvaranje uslova za bavljenje sportom u okviru poslovnih prostorija, dok drugi obuhvata finansiranje zajedničkih sportskih aktivnosti koje se održavaju van prostora poslodavca.

Sa poreskog aspekta, Zakon o porezu na dohodak građana polazi od pravila da svaka pogodnost koju poslodavac finansira za zaposlene, a koja nije neposredno povezana sa obavljanjem poslovne delatnosti, predstavlja oporezivu zaradu. To znači da bi se na naknadu troškova sportskih aktivnosti, po pravilu, obračunavali porez na zarade od 10% i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje.

Međutim, zakon predviđa i određena poreska oslobođenja. Porez se ne plaća kada poslodavac ulaže u stvaranje uslova za rekreaciju zaposlenih na radnom mestu. To se odnosi na izgradnju ili uređenje sportskih i rekreativnih prostora, poput sportskih terena, trim staza, otvorenih teretana, korporativnih fitnes sala ili prostorija za relaksaciju, kao i na nabavku sportske opreme, rekvizita i njihove troškove održavanja.

Poseban režim važi i za organizovanu kolektivnu rekreaciju koja se odvija van poslovnih prostorija. Reč je o situacijama kada poslodavac organizuje i finansira zajedničke sportske aktivnosti u objektima koji nisu u njegovom vlasništvu, poput sportskih centara, hala ili drugih rekreativnih objekata.

Da bi se na ove aktivnosti moglo primeniti poresko oslobođenje, potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi. Rekreacija mora biti dostupna svim zaposlenima pod jednakim uslovima, njeno organizovanje treba da bude uređeno opštim aktom poslodavca, a svi troškovi moraju biti odgovarajuće dokumentovani kako bi se mogla utvrditi njihova vrsta i visina. U praksi se to najčešće ostvaruje zakupom termina u sportskim objektima ili zaključivanjem ugovora sa pružaocima sportskih i rekreativnih usluga, pri čemu se plaćanje vrši direktno pružaocu usluga.

S druge strane, poreske olakšice ne mogu se primeniti kada sportske pogodnosti nisu namenjene svim zaposlenima pod jednakim uslovima. Na primer, ukoliko poslodavac finansira članarine u teretani ili obezbedi sportske kartice samo određenim zaposlenima, takva pogodnost smatra se individualnim primanjem zaposlenog, a ne kolektivnom rekreacijom. U tom slučaju, celokupna vrednost plaćene usluge predstavlja oporezivu zaradu na koju se obračunavaju porez i doprinosi.

Isti poreski tretman primenjuje se i kada zaposleni dobiju poklon-kartice ili vaučere koje mogu samostalno iskoristiti za kupovinu ulaznica ili sportskih i kulturnih sadržaja po sopstvenom izboru. Bez obzira na to što su takve pogodnosti predviđene internim aktima poslodavca, dostupne svim zaposlenima pod jednakim uslovima i što se sredstva uplaćuju direktno pružaocu usluge, one se ne smatraju organizovanom kolektivnom rekreacijom. Zbog toga predstavljaju oporezivu zaradu zaposlenih, na koju postoji obaveza obračuna i plaćanja poreza i doprinosa.